Otkrijte Goliju, planinu divlje lepote

Jednodnevni izleti ili višednevna putovanja, svakom predstojećem putu pristupam na isti način. Za mene, nezaobilazni deo pripreme podrazumeva opširan istraživački rad. Cilj je jasan, upoznati se sa lokacijom, napraviti plan rute, pronaći neophodne trekove i detaljne informacije o stazama kojima ćemo se kretati. Tako je bilo i tokom pripreme za posetu Goliji. Pretražujući dostupne izvore informacija, naišla sam na jednu rečenicu koja je Goliju opisala iskrenim rečima, bez suvišnih epiteta.

„Golija je ozbiljna, divlja planina…“

Ove reči su me samo dodatno podstakle u želji da se u njih i lično uverim. Slušajući brojne priče o Goliji, oduvek sam gajila strahopoštovanje prema ovoj planini kao divljoj i netaknutoj prirodi.

Zna se sa kakvim se predznanjem ide na planinu, ali po prvom susretu sa istom čovek se uvek iznenadi, jer i uz sve pripreme, uvek nas dočeka nešto novo, neočekivano, nepredviđeno. I to je deo čari odlaska u prirodu, divlju prirodu. Kada jednom to postaviš sebi kao suštinu celokupnog doživljaja, strah od nepoznatog se gubi.

Više je nego očigledno da me je Golija dojmila, ali vratimo se ovoj ozbiljnoj i divljoj planini koju smo za ovo kratko vreme tek površno upoznali i postavili dobre temelje za sva buduća istraživanja.

Planina i Park prirode Golija

Golija je najverovatnije dobila ime po svojoj veličini – golema planina, i jedna je od najšumovitijih u zemlji. Obrasla gustim listopadnim i četinarskim šumama, planina Golija je danas zaštićeni Park prirode, svrstan u 1. kategoriju zaštite kao prirodno dobro izuzetnog značaja. Planina je takođe i deo rezervata biosfere Golija-Studenica sa međunarodno priznatim statusom u okviru Uneskovog programa MAB.

Planina u obliku potkovice se nalazi jugozapadno od Ivanjice i severno od Novog Pazara, između Ibra, Moravice, Peštera i Radočela. Na spomen Peštera i blizine Sjenice, prva pomisao je oštra i snegom bogata zima, pa samim tim ništa nije drugačije ni na Goliji koja je poznata po obilnom snežnom pokrivaču koji zna da odoleva proleću sve do polovine maja. Tako je bilo i ove godine, budući da smo Goliju posetili baš za prvomajske praznike, a sneg se mogao videti na najvišim delovima planine i duboko u šumi. Iako je u podnožju Golije proleće bilo uveliko u cvatu, duboko u šumi se činilo kao da zima ne popušta lako pred zovom proleća.

Rano majsko sunce ume da zavara, a na planini se vreme svakog časa menja. Tako je i naša poseta bila diktirana taktom grmljavine pred kojom smo bežali sa jednog vidikovca na drugi. Baš za Prvi maj opredelili smo se za obilazak planine budući da je loše vreme garantovalo odsustvo gužve.

Prva stanica trebalo je da bude jezero Nebeska suza, ali put je bio u izuzetno lošem stanju zbog otapanja snega i potoka koji su se slivali niz put. Veći deo puta smo prošli, ali morali smo da odustanemo od daljeg pešačenja i kiše koja je konstantno pretila. Vraćamo se na put i nastavljamo ka čuvenom Dajićkom jezeru.

Dajićko jezero

Možda i najpopularnije jezero na Goliji nalazi se neposredno pored puta Ivanjica – Bele vode na 1.436 mnv. Jezero je okruženo gustom četinarskom šumom u kojoj se sneg u ovo doba godine još održavao što je kretanje kroz šumu učinilo praktično nemogućim. Jezero je specifično po tome što nema obalu, odnosno zahvaljujući neverovatnim prirodnim uslovima oko jezera se prostire tresava koja se ugiba pod stopalima. Jezero se napaja kišnicom, otopljenim snegom, ali i iz obližnjeg izvora na kojem se danas nalazi česma. Površina jezera je nekad bila znatno veća, ali danas se voda polako povlači dok tresava uzima primat. Jezero je bogato vegetacijom i zaštićeno je kao jedino stanište Velikog mrmoljka.

Poznato jezero se kao Dajićko prvi put spominje u spisima Josifa Pančića, Nedeljka Košanina i Jovana Cvijića. U narodu je poznato i kao Svatovsko jezero prema jednoj legendi po kojoj su se u jezeru utopili svatovi. Još jedno ime koje ćete čuti jeste Tičar jezero, po vrhu Tičar ispod kojeg se jezero nalazi.

Dok se smenjuju kiša i susnežica, istražujemo okolinu i pravimo pauzu na uređenom izletištu pored jezera sa klupicama i pečurkama gde se možete skloniti baš kada vas uhvati kiša na planini.

Bojevo brdo i Jankov kamen

Nastavljamo dalje ka najvišem vrhu Golije, ali pre toga stajemo na velikom kružnom toku gde se ukrštaju putevi koji vode ka Ivanjici, Odvraćenici, Sjenici i Novom Pazaru. Lokacija je Prekobrdo odakle se već nazire naš sledeći cilj – Bojevo brdo. Vidikovac se nalazi na 1.746 mnv odakle se pruža pogled na Peštersku visoravan i centralni deo Golije sa Jankovim kamenom. Na vidikovcu postoji i nadstrešnica ispod koje se možete skloniti u slučaju kiše.

Do vidikovca vodi staza od samog kružnog toka koju smo morali da presečemo i krenemo „prečicom“ pravo uz brdo, budući da je kiša navaljivala. Da smo krenuli standardnom stazom, verovatno ne bismo otkrili ovaj prizor koji možda na prvi pogled može nekome izazvati nelagodu, ali samo je dokaz da se o divljim životinjama čovek brine na planini, naročito tokom oštrih zima koje ovde vladaju mesecima. Na osnovu vučijeg izmeta na poljani i obližnje čeke, jasno je da se radi o improvizovanom hranilištu.

Na samom vidikovcu uživamo kratko posmatrajući oblake i kišnu zavesu koja polako prelazi preko brda. Silazak sa vidikovca je takođe bio ubrzan jer pokušavamo da stignemo i do Jankovog kamena pre tog istog oblaka.

Sledi trka sa vremenom jer vetar se pojačava. Uz put još ima snega i dolaskom do oboda šume vidimo da se među drvećem snežni pokrivač dobro održao. Ići dalje ili ne? Idemo dalje, na nekim mestima je sneg popustio, dok je na drugim i dalje preko metar visine. Izbijamo na čistinu sa prvim kapima kiše koji se ubrzo pretvaraju u led. Stižemo i do samog vrha na 1.833 mnv.

Postoji nekoliko priča kako je vrh dobio ime. Jedna priča kaže da je ime dobio po Sibinjuaninu Janku, koji je na ovom mestu ostavio kamen vraćajući se sa Kosova. Postoji i druga priča o 2 brata koja su se posvađala oko očevog nasledstva. Otac je spor rešio na originalan način tako što ih je izazvao na nadmetanje. Ko prvi odnese težak kamen do vrha planine dobija celo nasledstvo. Brat po imenu Ratko je došao do pola puta gde je kamen ispustio i koji se orkotrljao do potoka koji danas nosi njegovo ime – Ratkov potok. Janko je očigledno u nadmetanju pobedio budući da vrh nosi njegovo ime.